Пише: Сања Перованић, члан Удружења, проф. српског језика и књижевности
Завичај у песнику
Овај момак у лицу сунца је млади песник Милан С. Марковић, а овај пејзаж за њим је његова стална инспирација. А ја сам његов средњошколски професор књижевности који му је пренео клицу љубави према њој, која је природно проклијала на плодном тлу Миланове песничке душе. Једнога дана позвао ме је са молбом да напишем неколико речи о његовој поезији за Књижевну радионицу "Кордун" која, између осталих, објављује његове стихове. И сусретох се са младим човеком који некада беше момче у средњем реду моје учионице, вазда паметан, вазда добар. Речи су текле са задовољством и срећом које може осећати само ментор за свог ученика, своје дете. Из сваке Миланове речи тече дубока љубав према завичају, толико јака да нас понесе једнако дубоком вером у сваку реч коју испева.
Поезија Милана Марковића
Читајући Миланову поезију, засветле речи, најважније: завичај, традиција, пејзаж, родољубље. Миланова поезија тематски припада оном кругу који је далеке 1963. објавио своје стихове у збирци „Орфеј међу шљивама“.
На први поглед то је дескриптивна поезија у којој рустикалност богатог пејзажа обузима својојм осебујношћу. А у ту дескрипцију уденути су завичај, родољубље и традиција. Када пева о њима, он пева о себи. Завичај је Миланов опсесивни мотив, а осећање природе русоовско. Пејзаж је сликовит, богат, снажан, пун, као са живописног платна сликара наиваца – прелива се лепота завичаја из сваког стиха. Младом песнику читалац верује због очигледног јединства са земљом, верује његовој исповедној завичајној лирици, његовој љубави према селу и сељаку. То је поезија младог човека који се враћа свом пореклу, корену и претку, који их осећа и промишља, дубоко уроњен у родни крај, отуда толико локалних топонима у стиховима. Семедраж, Дичина, Стражевица, Деспотовица, Рудник, Шумадија, Опленац, Топола, Морава – не говори ли нам песник: то сам ја! Мотиви природе појављују се као знаци унутарњег доживљаја, док се креће стазом песника широког одјека, које поимамо народним, нашим – стазом Десанкином и Добричином.
Лирски запис о родољубљу је локално-завичајан, ширина свеобухватног националног родољубља почиње од породичног, локалног и појединачног, па у истој песми, „Бријег“, сусретну се епски јунак од Прилепа и Миланов Вујан, воћњак и сокак. Осећање завичаја идентификује се као суштинско родољубље, као свест о припадности народу и свест о историјском трајању. Евоцирасрпску прошлост и епског јунака, заштитника Српства, Марка Краљевића, симбол непокорности, али и предачку чатмару, ђеда у војничком оделу. То је исконско родољубље малог човека, српског сељака на чијим плећима почива вековна борба и опстанак народа. Песник-потомак је тога свестан осећајући дуг према прецима и обавезу да истраје у истом идеалу. Родољубива нит повезује великог и малог човека. Традиција живи у стиховима кроз мотиве православља, Васкрса и Распећа, молитве и тамјана, који се спајају са историјским – спајају се огњиште и поприште, ђед и Солунац, унук и аманет („Србинова молитва“). Завичајно родољубље огледа се у љубави према ливади, воћњаку, потоцима, родној Дичини и Семедражи. Песник не одваја традиционално и национално, они живе у нераздвојивом јединству. Он није „ништа друго до Србин“ – домаћин, родољуб и човекољуб: „Не тражим од овог суровог света ни силу нити славу!/Већ само љубав, срећу и здравље и веру православну!“
Врлина је комуникативност поезије, њена непосредност и директно допирање до читаоца јер извире из исконског у човеку и обраћа се његовој суштини – корену. Лексика је завичајна, говор једноставан, речник села - Милан пише језиком родног краја. Просине архаични говор предака, дијалекатска ијекавица задржана у селу: сијено, одијела, орове гране, лужњак, обрамача, ђед и ђеца кроз идеализовани простор завичаја и његовог пејзажа. Слике прошлости, другачијег, заборављеног живота, као у песми „Сенке“, чине га песником идиле као што његов земљак јесте. Контрастирани су прошлост и садашњост („а сад се све некуд отуђило, умрзло и заборавило“), прошлост је идилична, садашњост разљуђена. Млади песник тежи да сачува вредности традиције. Читајући Миланову поезију, неминовно се намеће снажан утицај земљака, поезије Груже, Рудника и Шумадије – Добрице Ерића, оног за ког рекоше да је „генски песник“.
Не замерите ми на личном ословљавању младог песника по имену, а не по презимену – то датира из оног времена када је средњошколац одрастао у песника. И још ће расти.
Коментари
Постави коментар