БИТИ СРБИЈА

* БИТИ СРБИЈА *    

 Ексклузивно, из пера песника Бошка Сувајџића

 Бити Србија. Она што, као јесен, долази преко њива.

 Она која памти.

Бити киша и ветар, и змија, и сунце што опија.

Бити Србија. Бити мати.

 

Бити Србија где су гробови постојанији од камена,

дух од егзамена.

Градови празнији од егзодуса, сан од Хоруса.

Бити интервал – божји размак. Мит – изглачан звездани басамак

по коме силазе Аргонаути.

О крсту, висити попут оклембешеног урлика.

                                                            Бити слика:

дах, којим душа излази из покојника –

                                                            анђела рика.

 

Бити живот, и када живот протиче без смисла,

и јесен, кад је јесен пребачена преко рамена.

 

Бити зрно, и када не клија,

нож, и кад не убија –

бити Србија.

 

Узети шаку земље и насути је у амбар жита,

у бескрај, у рафове свемирских колонија.

Бити наћве,

 

хлебни покров,исфлекан од сунца и од вина,

после даће.

                                                                       

Бити дрво, јасеново дрво, на истоку.

Даљина, кобалтно-плава, ултрамарин

                                                            у оку.

 

Бити небо, и звезде, пришивени звончићи,

Златним концем из којег вире тракасти

кончићи.

 

Бити вода: оджуборити у мокру пукотину

испод древних вресишта –

бити ништа.

 

Бити суштина.

Чардак пун пшенице, меда и масла,

бардак вина.

 

Бити зло.

Кад те посеку, не пастина тло.

                                                           

Бити кестен, распукнут у ватри.

Бити клаун, у циркуској шатри.

Бити мати.

 

Бити пепео, прстохват пепела између палца и кажипрста,

Бити црква, и молитва, и крст, бити виши од крста.

Бити шака мекиња

 

набрекла од чворова и жила, дрвена као брекиња.

Бити светиња.

 

Бити поље, са покошеним рукама, као пшеница.

Бити страшило, надевено дроњцима и сламом, место лица.

                                                            Бити убица.

 

Размакнути видике, као стативе разбоја.

Бити Србија, златокрила: од свих достојнија.

Моја.

 

Бити лађа, врх пене, и кад су све лађе потонуле,

бити спас, на таласу, за децу и за жене, (и за мене),

и цркве оронуле.

 

Бити Србија. Она што, као јесен, долази преко њива.

Она која памти.

Бити киша и ветар, и змија, и сунце што опија.

Бити Србија. Бити мати.

 

Крушевац, 13. 09. 2020.