Михољдан у Великој Хочи

 

Бошко Сувајџић

  МИХОЉДАН У ВЕЛИКОЈ ХОЧИ

 

Часни оци, драги пријатељи, браћо и сестре: добро вам вино, и срећна вам слава!

 

Михољдан означава јесење обиље. Дан осунчан и благ. Ваздух трудан од плодности. Кућне греде, палице, вретено. Литургију и вино. Чокот и грозд. Михољдан на Косову и Ме­то­хији, овде, у Великој Хочи, представља, међутим, много више од тога. То је место српског ду­ховног избора. Тај избор није ништа мање важан од „косовског опредељења“ кнеза Лаза­ра. Данас смо овде да изаберемо. А будући да смо овде, то значи да смо већ изабрали. И да су српски народ, и његова елита, његова права елита, уз српски народ на Косову и Мето­хији.

Косовска легенда  је  она велика прича српског народа која културолошки одређује ме­сто сусретања идеје идентитета са његовом суштином, а мит о стварању нације са со­пстве­­ном историјом. И овде смо, данас, у тачки сусретања. У тачки останка. На месту останка. Ту где смо да останемо и опстанемо. Као председник Вукове задужбине, овде сам да вам кажем, на Михољдан, да је једна од најважнијих културних институција српског народа уз свој народ на Косову и Метохији.

Јуче смо, у царском Призрену, у Богословији „Свети Кирило и Методије“, предста­ви­ли најновију Даницу Вукове задужбине. Један од најлепших приноса 31. годишту Данице дали су сту­де­нти ср­бистике у Ко­совској Митровици, чији је теренски рад приредила и презентовала проф. Валентина Пи­ту­­лић, председник огранка Вукове задужбине за Косово и Метохију. Још увек живо фол­клор­­но наслеђе, посве­до­че­но на терену, у гото­во не­­могућим условима у којима Срби живе, да­­је наду, и у најмрачнијим вре­менима, да ће наш на­род опстати тамо где је рођен и уписан у матичне књиге светске културне баштине, по­сре­дством средњовековних манастира који се налазе на Уне­сковој листи највреднијих добара свет­ског кул­турног и природног наслеђа, као што су Ви­соки Дечани, Пећка Патри­јар­­шија, Гра­­чаница, Црква Богородица Љевишка и др.

Према народним веровањима, Михољдан, односно преподобни Киријак Отшелник, Свети Михољ или свети Арха­нгел Михаило, заштитник је и морепловаца. На овај дан се не ис­пловљава на море. Често се да­нас, посебно овде, на Косову и Метохији, осећамо као мо­репловци. Као корабља у бури коју немилосрдни ветрови бацају по таласима неког нама да­леког, равнодушног и ту­ђег мо­ра. Али, уздамо се у Бога, буре ће проћи, а људи ће остати. И биће упамћени по ономе што су чинили у овом времену.

Михољско лето је везано и за Бранковину и највећу српску песникињу, Десанку Ма­кси­мовић. Сваке године се о Михољдану у Бранко­ви­ни организује тради­цио­нална кул­тур­на манифестација под називом „Михољско лето Десанке Ма­­кси­мовић“. У вре­ме јесење пло­дно­сти, свеопштег природног зрења, сеоског обиља и берићета, у доба де­чјег поласка у шко­лу, вр­ши се и једно својеврсно духовно зрење и дечје са­бирање у ар­ка­диј­ској Бранко­ви­ни, духовној и митској постојбини ве­лике ср­пске пе­сни­­­киње. Нека нам љубав наше безлобиве Десанке буде штит. Штит поезије. И нека нам иза тог штита Господ да снаге да истрајемо.

Јуче је била годишњица упокојења моје мајке. У њену славу, и у славу свих наших мајки, ја ћу вам изрећи једну песничку здравицу, испевану посебно за ову прилику, као уздарје за јединствену част, коју сте ми, данас и овде, указали:

 

МИХОЉДАН У ВЕЛИКОЈ ХОЧИ

                                              

Добро ти вино било у овај час свечани,

благослов даруј чокоту, осунчан и благ,

птице што односе дан у манастир Дечани,

и спуштају, ко јабуку, небо у саркофаг.

Док добује по плеху град за кишних дана,

и анђео, ко миро, сунчевину точи,

у припрати буја мржња Агарјана:

Михољдан је у Великој Хочи.

 

У цркви, небеској, иза календара,

страшан је Господ и неухватљив.

Он нема браће ни сестара,

само на небу анђела актив.

И Сина у горњим плаветима

да испуни часну жртву, спреман,

веран молитви и заветима,

и природи људској, небески и земан.

Тугу век нам лије по небеској плочи:

Михољдан је у Великој Хочи.

 

Слеп бејах ко мехур, заточен у виру

док имађах ока земаљско светило,

преко воде пређох, у биљном шимширу,

испред мене моје душе плаветнило.

Сустиже ме смирај, сахну воде,

у телу ми чиле животне течности.

У слободи ропској шта сам без слободе?

У бесмртној души шта сам без вечности?

Невидљиве окове, преслицу, вретено,

раздреши ми, мајко! Очовечи, жено!

Свети краљу Дечански, одечи ми очи!

Михољдан је у Великој Хочи.

 

Велика Хоча, на Михољдан, 12. 10. 2024.