Шта је то вуковско опредељење?

 Бошко Сувајџић

ШТА ЈЕ  ТО ВУКОВСКО ОПРЕДЕЉЕЊЕ?

 

Шта је то вуковско опредељење у Србији у 21. веку? Опредељење за род, језик и културу? За националну историју и традицију? За српски културни и духовни простор? За очување националног и културног идентитета? Вуковско опредељење је и данас, несумњиво, „косовско опредељење”. Опредељење трајног избора у времену. А косовско опредељење је, речима Зорана Мишића, „онај последњи, беспризивни одговор којим се одговара на питање о смислу човековог постојања”. То је „избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут”.

Вуковско опредељење је стално пропитивање и преиспитивање властитог идентитета и разумевања савременог света на основама трајних хуманистичких порука Вуковог дела.

Вуковско опредељење је снага инспирацијског и интерпретативног замајца којим се негује и шири духовни простор знања, отклањају узроци духовне запуштености, вербалног насиља и баналности које владају у новим медијским естетизацијама и идеологизацијама стварности.

Вуковско опредељење је херменеутички цивилизацијски одговор на атмосферу незнања и необразовања у друштву. Залагање за неговање најбољих традиција српске филологије и научне мисли.

Од њеног првог оснивања 1937. године Вукову задужбину карактерише трајна и посвећена усмереност на дело Вука Караџића у европском и светском контексту од његовог доба до данас, што је резултирало низом већ традиционалних активности како матичне задужбине, тако и њених многобројних огранака, посвећених Вуковој присутности у култури, језику и књижевности, како гласи тема трећег научног скупа Међународног славистичког центра из 1973. године.

Управо су Међународни научни састанци слависта покренути у Вукове дане давне 1971. године како би славистичком покрету скренули пажњу на дело великог српског реформатора, сакупљача народних умотворина и књижевника, који је у епоси романтизма стао раме уз раме са одабраним филолозима, књижевницима и научницима Европе свога доба.

Вуковско опредељење које следи Вукова задужбина, а повремено му и утире пут, подразумева уједињено и саборно деловање важних националних и културних институција и установа, какве су, рецимо то и овде, Међународни славистички центар на Филолошком факултету и Вуков Сабор у Тршићу. Ево како је први председник Савета МСЦ-а, академик Павле Ивић, образложио повезивање међународних састанака слависта са именом и делом Вука Стефановића Караџића, односно са његовим завичајем, и симболичким завичајем српског језика и писма, Тршићем, у говору на отварању првог Научног састанка слависта у Вукове дане, 1971. године:

Сећање на Вука у његовом родном крају веома је живо. Људи су поносни на свог великана и радо долазе на саборе њему посвећене. Тако се ту скупи по неколико десетина хиљада људи за које је то прилика да чују и виде истинску уметност. Уједно ти сабори враћају наш дуг Вуку, учвршћујући још више свест у народу о томе шта је он урадио, а помало и свест о значају и смислу културе. Ми верујемо да је важно подржати у народу један племенитији однос према правој култури, издигнутој изнад често тако жалосних нивоа тзв. масовне културе, оне што се огледа у понеким илустрованим магазинима, у баналној забавној музици итд. Један од великих проблема нашег времена, а можда још више временâ која долазе, лежи у дубоком спуштању културних хоризоната које доноси јефтина, лажна „масовна култура”. Вукови сабори утолико су драгоценији што представљају једну брану против тога.

Сржна тачка постојања Вукове задужбине, од другог оснивања 1987. године до данас, трасирана је на линији односа према Вуку Караџићу и разноврсним аспектима његовог дела. Вукова задужбина припада, једнако, њеним часницима, колико и великој вуковској породици задужбинара и поштовалаца Вуковог дела свуда докле допире српски језик. Припада Вуковом Сабору и Вуковом Тршићу. Својим програмским циљевима и планираним активностима, Задужбина треба да покаже колико Вук још увек припада свима нама.

Можемо ли ми, драги пријатељи, окупљени око Вуковог имена, у нашој и његовој кући, допринети вуковском опредељењу српског друштва? Несумњиво. Свако од нас, овде, у Свечаној сали Вукове задужбине, представља малу културну мисију. Довољно је да смо ту, заједно, једни уз друге. Једни са другима. Да се, у духу вуковског опредељења, посвећујемо питањима за која има тако мало простора и времена у дневном политиком затрованом медијском простору и јавном животу нашег друштва. Питањима просвете, образовања, науке, културе. Љубави према језику и писму, што значи и према смислу нашег постојања.

Вуковско опредељење је опредељење за оне друштвено одговорне послове који су у функцији развоја културе и образовања, али и неговања српског националног и културног идентитета. Залагање за одговорну јавну реч, уређени друштвени живот, слободу изражавања мисли и слободну размену идеја. Посебно рад на побољшању медијске слике у којој доминира простачки и примитивни дискурс који диктирају „ријалити програми”. Уместо ријалитија, господо, неопходност заштите и неговања опште језичке културе и писмености као јемца отворене будућности и просвећеног друштва. Уместо незнања и вербалног примитивизма знање и напредак.

Вуковско опредељење означава враћање поверења у значај и смисао професија које су и у најтежим временима у служби грађана. Овде, пре свега, мислим на поштовања достојну мисију лекара и просветних радника, учитеља и наставника, која се потврдила и у овим тешким временима пандемије и незапамћених криза у целом свету.

Вуковско опредељење је систематска и систематична посвећеност младима. Отуда је велики значај Вуковог читалишта у подстицању радозналости, маштовитости и развијању читалачких навика код наших најмлађих ученика. Богаћење речника, развијање љубави према српском језику и књижевности и националној културној баштини већ више деценија остварују својим изванредно значајним активностима, програмима, литерарним конкурсима, пројектима, читалачким акцијама и сл. наши огранци у Градишки, Чачку, Баваништу, Лозници, Нишу, на Жабљаку, Великом Поповцу, Тополи, Новом Саду и др.

Вуковско опредељење је снажна и суштинска подршка увођењу „натпредметног статуса” Српском језику и књижевности као језгреном, матичном наставном предмету у просветном систему Републике Србије, како су то на интеркатедарским србистичким конференцијама у Тршићу, у својим декларацијама (Декларација о неопходности повећања броја часова наставе српског језика и књижевности у основној и средњој школи; Декларација о статусу српског језика на ненаставничким катедрама и факултетима 2020; Декларација о канону српске књижевности 2021), једногласно усвојили представици србистичких катедри са свих филолошких, филозофских, учитељских и педагошких факултета у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Друштва за српски језик и књижевност Србије, Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду, Завода за унапређивање образовања и васпитања у Београду и Одбора за стандардизацију српскога језика.

Вуковско опредељење је дипломатска културна мисија којом се развија и негује љубав према сопственом народу, језику и култури у матици и заграничју, али и поспешује повезивање са другим језицима и културама, пре свега сродних и нама блиских народа. Организовање трибина на којима ће се подстицати друштвена расправа о положају и значају српског језика (матерњег језика) у образовном систему и друштву у целини, али и истаћи неопходност снажнијих интегративних веза на свесрпском културном простору.

Вук је прогледао у Тршићу, а погледом је обухватио свет. Изабрао је да буде свој и својствен језиком и родом, како би постао Европљанин духом. Морамо, драги задужбинари, бити достојни свог вуковског опредељења. Морамо бити енергични и радознали, какав је био наш председник, Миодраг Матицки. Каква је била, и јесте, његова „Даница”. Образовани и широки, какав је био наш велики Дејан Медаковић. Елоквентни и храбри, какав је био Драшко Ређеп. Отмени и господствени, каква је била Нада Милошевић Ђорђевић. Ако смо достојни наших великих претходника, бићемо достојни и сопствених живота.

 

Беседа на 34. Скупштини Вукове задужбине,

16. 12. 2021.