Иван Негришорац у Чачку

На позив Културно-просветне заједнице Чачка, наше удружење је учествовало на 35. Сабору фрулаша и то у два програма: на књижевној вечери посвећеној Ивану Негришорцу, а одржаној 21. јула у Галерији Народног музеја у Чачку, и на изложби на Сабору у Прислоници.

Иван Негришорац (песнички псеудоним проф. др Драгана Станића, председника Матице српске) рођен је у Трстенику, али корене вуче из Негришора, места у нашем Драгачеву. Песник који себе одређује као исихастичког постмодернисту, по образовању и времену у којем се школовао, постмодерниста, а по титрајима душе - молитвеник, традицију не доживљава као нешто што се подразумева, већ као нешто што се увек мора освајати, учити и на савремен начин оживети. 

У програму су, поред  Ивана Негришорца,  фрулаша Зорана Јефтића и његовог сина, учествовали и чланови нашег удружења: Данијела Ковачевић Микић, која је беседила о збирци Жеравица с огњишта, Зорица Лешовић Станојевић, која је са песником разговарала и која је водила програм, Тијана Петрић, која је изражајно казивала две песме, и Милица Матовић, која је била задужена, са фрулашима, за музички део програма. 

Светлана Радосављевић, новинар ТВ „Телемарк", том приликом је  снимила емисију са нашим уваженим гостом, коју можете да погледате: 

Албум са фотографијама можете да погледате на нашем фејсбук-профилу: https://www.facebook.com/media/set/?set=a.795555748273279&type=3

Белешка о аутору 

Иван Негришорац рођен је 1956. године у Трстенику. Живи у Новом Саду и на Филозофском факултету ради као редовни професор Теорије књижевности и Креативног писања поезије. После завршетка студија књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду 1979, више година живео као професионални писац. Магистрирао је 1991. и докторирао 2003. године на Филолошком факултету у Београду. Школску 1984/85. провео као лектор за српски језик на Мичигенском универзитету у Ен Арбору (САД). Радио је као драматург у Драмском програму Радио Новог Сада (1986-1988), те као асистент на Филозофском факултету у Нишу (1988-1995). На Филозофском факултету у Новом Саду је биран у свим звањима од асистента 1997, па до редовног професора 2014. Био је секретар Матице српске (1995-2004), главни и одговорни уредник Летописа Матице српске (2005-2012), а сад је председник Уређивачког одбора Српске енциклопедије (од 2008) и  председник Матице српске (од 2012). 

Објавио књиге песама: Трула јабука (1981, награда „Горан“ за младе песнике), Ракљар. Желудац (1983), Земљопис (1986), Топло, хладно (1990), Абракадабра (1990, награда Друштва књижевника Војводине за књигу године), Хоп (1993), Везници (1995, награда „Ђура Јакшић“), Прилози (изабране и нове песме, 2002), Потајник (2007, 2011; Змајева награда), Светилник (2010, награде „Бранко Ћопић“, „Раде Драинац“, Жичка хрисовуља и Грачаничка повеља), Камена чтенија (2013, 2014; награде „Меша Селимовић“, Печат времена, Печат вароши сремскокарловачке, Велика базјашка повеља и Повеља Мораве), Чтенија (изабране песме, 2015), Матични млеч (2016), Изложба облака (изабране и нове песме, 2017; награда „Деспотица Ангелина Бранковић“, „Златни крст кнеза Лазара“), Огледала Ока Недремана (2019; награде „Ленкин прстен“, „Венац Лазе Костића“, „Стеван Пешић“ и „Алекса Шантић“). Роман: Анђели умиру (1998). Радио драме: Фреди умире (1989), Куц-куц (1990); позоришне драме: Истрага је у току, зар не? (2000, 2007), Видиш ли свице на небу? (2006, награда Унирекса за драмски текст). Критичке студије: Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: Поетички идентитет и разлике (1996), Лирска аура Јована Дучића (2009), Истрага предака: Искушења колективног и индивидуалног опстанка (2018; награда „Слободан Костић“ и специјална награда Сајма књига у Вишеграду) и Његошевски покрет отпора (2020).

Приредио је изабране песме Јована Дучића Пет кругова (1993, 2001) и Лирски кругови (1998), роман Добрице Ћосића Корени (2004), као и (с Јованом Делићем, Љиљаном Пешикан Љуштановић, Селимиром Радуловићем, Драганом Хамовићем и Владаном Бајчетом) Сабрана дела Борислава Михајловића Михиза (2021). Приредио и зборнике радова Милорад Павић: Становник светске књижевности (2018), Српска књижевност муслиманског културног кода (2020), Петер Хандке или правда за човека и човечност (са Јованом Делићем, Јаном Красним и Селимиром Радуловићем, 2021), Тако, а не иначе: Споменица о 150-годишњици пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад (са Ђорђем Ђурићем, 2016), Косово и Метохија: Јуче, данас, сутра (са Ђорђем Ђурићем, 2018). Са Славком Гордићем приредио је зборнике радова о поезији Алека Вукадиновића (1996), Јована Христића (1997), Даре Секулић (1998), Душка Новаковића (1999), Србе Митровића (2000), Мирослава Максимовића (2001), Живорада Недељковића (2003), Злате Коцић (2006), Николе Вујчића (2008), Мирослава Цере Михаиловића (2011), као и зборник Разговор о тајнама Бошка Петровића (2004); са Светозаром Кољевићем и Јованом Делићем приредио је зборник Повратак миру Александра Тишме (2005); а са Ђорђем Деспићем зборнике о поезији Драгана Јовановића Данилова (2015), Небојше Деветака (2017) и Слободана Зубановића (2018).

Био је члан уредништва или главни уредник у часописима Књижевни билтен / То јест, Писмо, Св. Дунав, Рад Матице српске и Literary Links of Matica srpska. Као главни и одговорни уредник Летописа Матице српске (2005-2012) добио је Повељу за допринос обједињавању свесрпског културног простора на међународној културној манифестацији „Соколица“ (Звечан 2005), а на манифестацији „Дани Корнела Сентелекија“ награду „Bazsalikom / Босиљак“ за неговање српско-мађарских односа (Сивац 2011). Добитник је признања „Бела голубица“ Теслиног глобалног форума (2016), Теслине медаље коју додељује Теслин научни форум из Филаделфије (2021), ордена Константина Философа Словенске уније из Чешке (2018) и плакете „Euclides da Cunha“ Бразилске књижевне академије (2021). Добитник је повеље Српске Крајине коју додељује Отаџбински покрет (Нови Сад 2019), као и награде за родољубиво песништво „Одзиви Филипу Вишњићу“ (1922). Носилац је ордена Светог цара Константина (2013) и Ордена Светог деспота Стефана Лазаревића (2019) Српске Православне цркве. За свеукупни рад на ширењу културе, образовања и науке награђен је Вуковом наградом Културно-просветне заједнице Србије (2014), као и највишом наградом „Михајло Пупин“ (2020) коју додељује Аутономна Покрајина Војводина.

Песме су му превођене на енглески, руски, немачки, француски, мађарски, румунски, словеначки, словачки, русински, македонски, чешки, грчки, турски, кинески језик. На румунском језику, у преводу Јована Радина, Славомира Гвозденовића и Лучијана Алексијуа, изашла му је књига изабраних песама Conjucţii (Темишвар 2014); у преводу Мартина Пребуђиле на словачком се појавила књига Výstava oblakov (Братислава – Бачки Петровац 2017); на руском у преводу Н. Г. Јаковљеве и А. П. Ростокине Союзы и иные пространства (Москва 2017); а на грчком у преводу Исмене Радуловић књига Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Солун 2018). Члан сарадник Матице српске је од 1983. и стални члан-сарадник од 1991. Члан је Друштва књижевника Војводине од 1983. и почасни члан Друштва словачких писаца од 2017. године. Поводом награде „Жичка хрисовуља“ Драган Хамовић је приредио зборник критичких радова Иван Негришорац, песник (Краљево 2012), а уз награду „Златни крст кнеза Лазара“ су Жарко Миленковић и Јана Алексић сачинили зборник Иван Негришорац: песничке и културолошке доминанте (Грачаница 2020).