ЕТНОЛОГИЈА У „ДАНИЦИˮ
Беседа на Видовданским свет(л)описима Душице Матицки
У
„Даници за младеˮ за 2021. годину дужно
место заузима „Азбука мога одељењаˮ ученика Основне школе „Милинко Кушићˮ из
Ивањице, учитељице Душице Савић. Ученици су из окружења у коме живе потражили
предмете из прошлости који се још користе, а који можда нису познати градској
деци. Тако су малишани, у улози етнолога истраживача, писали и нацртали предмете као што су амбар,
буклија, вериге, самар, тестија, узенгије…
Радује
нас што се овакви истраживачки подухвати неће зауставити. Наиме, почетком
године, обрадовала нас је вест чачанског Огранка да ће у току ове године
бити покренут пројекат „Расковник – млади
чувари народне културеˮ који за циљ има проучавање регионалног културног
идентитета у огледалу лексике краја. Оно што је најзначајније је што је овим
пројектом предвиђена обука теренских истраживача који би радили на прикупљању
фолклорне и лингвистичке грађе. На тај
начин, наставља се и мисија оснивача вашег огранка, Гроздане Комадинић, која је
прегалачки прикупљала и забележила и тако оставила у наслеђе потомцима ткачку лексику драгачевског
краја.
Све
ово повод је да се приликом овог нашег сусрета са дужном пажњом осврнемо на
теме из етнологије у „Данициˮ. Када је осмислио „Даницуˮ, српски народни
илустровани календар, Вук Стефановић Караџић носио се мишљу да је то штиво за
сваку кућу, па су такве биле и теме. Сходно овој одредници, на страницама „Даницеˮ писано је о народним
обичајима и веровањима и тако су они отргнути од заборава. Ходећи утабаном стазом, уредништво нове
„Даницеˮ није имало двоумљења и једну
обавезну рубрику посвећује етнологији.
Ово је одлична прилика да се, када смо овако окупљени, подсетимо и
аутора који су неуморно, из године у годину, осмишљавали и писали. То су:
Љубинко Раденковић, Ненад Љубинковић,
Љиљана Стошић, Данка Вишекруна, Бојан Јовановић, Весна Марјановић.
А ово су теме о којима су писали:
- „Воденица – место додира човека и демонских силаˮ
- „Аграрна година и народни календарˮ
- „Виле у веровању Србаˮ
- „Митолошки становници водаˮ
- „Митолошки господари рудникаˮ
- „Покладе у обичајима и усменом
народном стваралаштвуˮ
- „Од када Срби спавају на креветуˮ
- „Срби у прошлости Мостара: Божић,
Васкрс, Крсна славаˮ
- „Погребни обичаји и веровања Срба у
Сремским Карловцимаˮ
- „Српски народни календар: Божићˮ
- „Српски народни календар: Ускрсˮ
- „Српски народни календар: Ђурђевданˮ
- „Српски народни календар: Ивањданˮ
-
„Српски народни календар: Јесењи празнициˮ
-
„Српски народни календар: Обредне поворке, пеперуде, прпорушеˮ
- „Воћке у духовној култури Србаˮ
- „Мушка и женска страна у народној
култури Србаˮ.
Прилика
је ово и да се посдетимо једног од аутора – Милета Недељковића, који је током
радног века био етнолог, новинар, драмски писац, филмски сценариста,
историчар. Обим његовог рада постидео би
бројне многољудне институције. Начинио
је две врсне монографије „Годишњи обичаји у Србаˮ, представља систематичан свод
знања до којих је наша етнолошка наука дошла до свршетка девете деценије
двадесетог века. Она садржи чињенице које треба да зна сваки житељ Србије и да ту књигу, као особену библију, треба да има свака кућа у
Србији. У другој монографији о расама и
народима света сачинио је одличан, сажет енциклопедијски преглед, користан
радозналим читаоцима. Са Миодрагом Матицким и Надом Милошевић Ђорђевић био је
покретач и обновљеног календара „Даницеˮ за који је од 1994. до 2010. израђивао
Месецослов.
Идући
у сусрет Ивањдану, данас ћу вам говорити о овом црквеном празнику о коме је
писао Љубинко Раденковић у „Данициˮ за 2016. годину. Ивањдан, или летњи Свети Јован празнује се 7.
јула. Хришћанска црква га прославља у част рођења Јована Крститеља, или Јована
Претече, који је крстио Исуса Христа на реци Јордан. Пошто
Ивањдан пада у време летње дугодневице, схватан је као гранично време:
од тог празника Сунце се креће према зими и иду све краћи дани. Истакнуто
обележје ивањданског празновања јесте паљење ватри. Ово је било заступљено
широм Европе, па и у многим словенским крајевима. Посведочени су различити
облици тих ватри – од кресова у Словенији, до ношења бакљи око торова са стоком
у западним крајевима Србије, тзв. лиле. Значај Ивандања лежи у томе што он пада
у време сазревања плодова, почетка жетве и сенокоса. А да би усеви могли да сазру,
да се плодови сакупе, неопходно је топло време. Управо кроз обредно понашање желело
се подстаћи што више сунчаних дана. Отуда и обичај паљења ватри.
Широко
је позната пракса да се на Ивањдан, рано ујутру, одлази у поље и да се тамо
бере биље. Од једног дела убраних биљака праве се китице, које се потом суше и
остављају као лек током године. Током плетења венаца девојке су певале одређене
песме. Код Срба, најчешће је то била песма чију је варијанту у Срему забележио
Вук Караџић: „Ивањско цвеће, Петровско / Иван га бере те бере / Мајци га баца у
крило, / А мајка са крила на земљу.ˮ У
Банату се веровало, ако девојка украде ивањски венац са куће која се налази
трећа по реду од угла улице и то кућа у којој нема удовца, ни удовице, и тај
украдени венац стави под главу, сањаће свога суђеника.
Веровало
се да о Ивањдану вода има посебну
магијски моћ и да купање, или умивање водом, доноси добро здравље или срећу.
Сада бих вас нешто питала: да ли неко
зна шта су то ПЕПЕРУДЕ И ПРПОРУШЕ?
Време је да научимо нешто ново.
Пеперуде
и прпоруше су обредне поворке намењене изазивању кише.
Нема
разлике, осим назива између пеперуда и додола. Чине их група девојака од десет
до петнаест година. Једна од њих обуче поцепану кошуљу, а другарице је оките
врбовим гранчицама и цвећем и облију
водом. Она носи котао са водом и кога год сретну на путу, прска га том водом. У
току похода по селу све учеснице су биле
босе.
У
другом издању Рјечника (1852) Вук уводи нову одредницу „Прпорушеˮ која
проширује сазнање и о обредним поворкама за изазивање кише и ван Србије, у
Далмацији, у Котару, средњој Истри.
Вук
у „Животу и обичајима народа српскогˮ бележи песму коју певају додоле, а која
ја са неким изменама, позната у многим српским крајевима:
„Ми
идемо преко села, / Ој додо, ој додо ле! / А облаци преко неба, / Ој додо, ој додо ле! / А ми брже, облак брже, / Ој,
додо, ој додо ле! / Облаци нас претекоше, / Ој додо, ој додо ле! / Жито, вино
поросише, / Ој, додо, ој додо ле!ˮ
Душица Матицки
Коментари
Постави коментар