Специјално признање за Гимназију из Вуковара

 Специјално признање за очување српског језика и ћирилице  „Млади чувари  српске народне културе” за 2020. годину

Специјално признање  осваја Гимназија из Вуковара, Република Хрватска, ментор: проф. Љиљана Бајац Николић.

Ученици чији су радови својим квалитетом омогућили школи освајање ове награде су: Сара  Атлагић, Сергеј Вујчић, Милица Власисављевић, Алексадра Макевић, Бојан Недељковић и Ема Варга.

 Објављујемо њихове дивне радове, уз захвалност због свега што чине за очување српског језика и ћирилице.  

ВЕРА, ЈЕЗИК И РОДОЉУБЉЕ – КАПИЈА НЕОСВОЈИВЕ ЗЕМЉЕ

 

Разваљена врата манастира,

но, са олтара и даље

иако нечујна,

света реч језика нашега

чује се.

Гробови оскрнављени,

душе мртвих понижене,

ал' ипак

клетва се не чује.

Језик наш

вером оснажен

за опроштај зна.

Кроз молитву,

језиком нашим

давно спевану,

верујемо,

долази спасење.

Речима тога језика

Божје име

зазивамо.

Име које језик варварски

изрећи не сме.

Рукама вере

олтаре, варварском руком срушене,

из праха дижемо у вечност.

 

САРА АТЛАГИЋ, 3.2

ГИМНАЗИЈА ВУКОВАР

  ментор: ЉИЉАНА БАЈАЦ НИКОЛИЋ

 

ВЕРА, ЈЕЗИК И РОДОЉУБЉЕ – КАПИЈА НЕОСВОЈИВЕ ЗЕМЉЕ

 

У теби сам чуо дунавске таласе,

видео византијску плаву, иконостасе,

ветар у брезама, смех дечији,

срећу на уснама и бол нечији,

ђаке како уче ћирилична слова,

траг наших заклетви и благослова.

 

Носио си ме кроз дане среће и туге,

пратио ме кроз све стазе дуге.

К'о најбољи пријатељ лечио ми ране

пружао утеху, помог'о кад паднем.

С тобом сам се поносио, славио тебе

чак и кад су хтели да нас истребе.

 

Уз тебе сам самог себе откривао

и као икону те целивао.

Чувао те у песмама својим

и преносио потомцима мојим...

И док за слободом вапим ја

ти си моја неосвојива капија -

 

језику српски, матерњи мој,

захваљујући теби остаћу увек свој!

 

СЕРГЕЈ ВУЈИЋ, 3.1

ГИМНАЗИЈА ВУКОВАР

ментор: ЉИЉАНА БАЈАЦ НИКОЛИЋ

 

 

 

ВЕРА, ЈЕЗИК И РОДОЉУБЉЕ – КАПИЈА НЕОСВОЈИВЕ ЗЕМЉЕ

 

 

Србија је земља славна,

владала је Балканом од времена рана.

Србија је земља поноса

и за наш народ је спасоносна.

 

Трн у оку великим царствима,

никад није служила лажним божанствима.

Славне битке увек је водила,

многе јунаке из њих је родила.

 

Вера у једног Бога, увек нас је спас'ла!

Њему се молимо од најмањег раста!

Вера у Бога, наш је народ препородила

и врата у вечно царство отворила.

 

Србија се предат' никада није хтела

и данас са врагом се води битка врела.

Она је за мене земља најбоља -

Србија, место јунака којима нема броја

 

СТЕФАН ИЛИЋ, 1.1

ГИМНАЗИЈА ВУКОВАР

ментор: ЉИЉАНА БАЈАЦ НИКОЛИЋ 

 

 

 

ВЕРА, ЈЕЗИК И РОДОЉУБЉЕ – КАПИЈА НЕОСВОЈИВЕ ЗЕМЉЕ

 

Иако смо као народ мали

нашу смо веру увек у срцу имали.

За нашу славу и наше свеце,

за које у цркви палимо свеће,

српски се народ сложно борио

и барјак у бој са поносом носио.

Срби су јунаци у прошлости постали,

а то су до данас и остали.

Они су се с поносом борили

а неки су храбро зборили.

С поносом српским језиком причамо

и данас српске јунаке величамо.

Због овога је важно

да се за наш језик боримо снажно.

чувајмо га као да је вредна тапија

јер он је отаџбине неосвојива капија.

 

МИЛИЦА ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, 1.1

ГИМНАЗИЈА ВУКОВАР

ментор: ЉИЉАНА БАЈАЦ НИКОЛИЋ

 

 

ВЕРА, ЈЕЗИК И РОДОЉУБЉЕ - КАПИЈА НЕОСВОЈИВЕ ЗЕМЉЕ

        „Развијен језик, то је биће и крв народа, то је максимала онога што једна култура оставља и даје”, овим речима Исидора Секулић пише о српском језику јер је као сви велики писци била прави заљубљеник у језик, веру и нацију којој припада.

          Прави носиоци сваке културе, не само српске, јесу великани који добро баратају језиком, који добро познају историју и који воле земљу из које потичу. Међутим, у данашње време, на моју велику жалост, сведочимо једном потпуно другачијем систему вредности у којем се историја не познаје, у којем језик постаје примитиван, а фонд речи ограничен те у којем је старомодно величати православље. Овде се не ради само о необразованом становништву, о незаинтересованој омладини, овде је реч о томе да и одређена самопрозвана елита даје себи право да критикује све што је српско, а велича све што припада Европи и Западу, позивајући се на људска права, слободе, демократију. Оно што та „елита” не види (или је због материјалног интереса, добровољно пристала да шири такву пропаганду) јесте чињеница да су вековима уназад Срби као народ опстали управо захваљујући овом Светом Тројству сваке културе - вери, језику и нацији. Наши преци су гинули због таквих идеала, наши преци су преживели сеобе, ратове, разарања, а ми сада остајемо неми и глуви на политику која нам се сваког дана сервира као „модерна” и „напредна”. Мене занима шта има толико старомодно, толико ружно и примитивно у етно музици, шта је то што је превазиђено у Његошевим стиховима, шта то не ваља у епским песмама које сам Гете чита са одушевљењем? Зашто се нација стиди једног Меше Селимовића, Михајла Пупина и Десанке Максимовић? Коме одговара да се омладина трује лошим узорима? Коме одговара да се од српског језика прави црногорски, бошњачки, босански? Истим онима којима одговара да Косово не буде Србија, да се ствара гомила измишљених нација, да нас населе мигранти и да се постепено Срби уклоне са Балкана, а све то зарад личног интереса и пролазне моћи.

Није ништа ново у томе да постоје Срби који би продали веру за вечеру, али је потпуни новитет апатија и незаинтересованост остатка нације. Заборавили смо ко смо, заборавили смо чему тежимо и не знамо где смо се упутили. Питам се да ли ће данашње време, за двадесетак година, изнедрити једног квалитетног српског писца или ћемо сви постати програмери и јутјубери јер од тога тренутно може фино да се живи? Да ли ће један јутјубер бити поменут за сто година и да ли ће његов рад направити суштински помак у историји човечанства? Наравно да неће. У ери интернета и дигитализације можда то више и неће бити важно, али мени је важно.

Важно ми је којим језиком говорим, важно ми је ко су ми ауторитети, важни су ми идеали и важна ми је крсна слава. И не само да ми је важно, већ се својим културним наслеђем поносим! Поносна сам што сам део народа који се у прошлости није предао, коме није било тешко да пређе Албанију, који је страдао знајући да га чека васкрсење и вечни живот. Само такав народ може да траје и да у свакој патњи осети суштинску љубав и непоколебљиву веру. Такав народ је истрајан, славан и храбар. Такав народ пева најлепше српске песме, прича најчистијим и најбогатијим српским језиком и такав народ има шта да дарује тој истој Европи чији је одувек део. Такав народ не хрли ни у какве уније и ни у какве савезе, он је отворен ка свету, али дубоко укорењен у својој вери и у својој суштини. Такав народ зна ко је и не дозвољава да му се намеће било шта што ће му уништити јединственост, индетитет и да га избрише из тековина цивилизације. Такав народ није простачки и није старомодан, већ напротив, врло је освешћен и врло је мудар. Такав народ је вечан! 

 

 АЛЕКСАНДРА МАКЕВИЋ, 1.1

ГИМНАЗИЈА ВУКОВАР

ментор: ЉИЉАНА БАЈАЦ НИКОЛИЋ

 

 

„КО ТИ ЈЕ ДАО ОЧИ ПОМОЋУ КОЈИХ ТВОЈА ДУША ГЛЕДА”

 

Очи твоје, огледало душе,

што огледа твоје стрепње, жеље,

што открива страхове, весеље...

Очи твоје, све заблуде руше.

 

Не сакривај их у јутарњој роси.

Нек патина на одсјај не пада.

Не дозволи да нестане нада,

нек су сунце што киши пркоси.

 

У дубини њиховој се скрива

једно биће, храбро, али нежно.

У нама је једно јутро снежно,

једно дете, које мирно снива.

 

Не упири поглед у неверу!

Пусти душу нек тихо говори.

Не ускраћуј јутро белој зори,

пусти срцу да открије веру.

 

БОЈАН НЕДЕЉКОВИЋ, 1.1

ГИМНАЗИЈА ВУКОВАР

ментор: ЉИЉАНА БАЈАЦ НИКОЛИЋ

 

САВРЕМЕНИ СВЕТ ЈЕ НЕПРЕГЛЕДНА ПУСТИЊА, У КОЈОЈ ИПАК МОЖЕ ИЗНИКНУТИ ЦВЕТ

 

О, што је велик

тај самотни свет.

Превелик, а опет мали

јер у њему је лед.

 

Ледна срца, ледне душе

пустињу творе голему.

Зраке сунца да угуше

облаци тмурни чекају.

 

Ипак, у свој тој црнини,

кроз тај јадан, тмуран свет,

назире се, у даљини,

један мален, шарен цвет.

 

Сићушан он је заиста,

тек толико да се види,

али бићем својим блиста,

истиче се у средини.

 

Узалуд га облак стеже,

узалуд га магла гуши,

радостан на ветру плеше,

ништа срећу му не руши.

 

 

Узалуд га облак стеже,

узалуд га магла гуши,

радостан на ветру плеше,

ништа срећу му не руши.

 

Магични сјај нашег цвета

све око себе оживљава.

После зиме, ево лета,

пустош му не одолева.

 

Око цвета ниче трава,

појави се хлад дрвета,

на врх којег птица пева.

Пробуди се земља сва.

 

Сада ту је цела шума,

од живота врви све.

Радост, љубав, пријатељство

пределима царује.

 

Што беше једном пустиња

Може бити царевина.

Довољна је само воља

Једног цвета маленога.

 ЕМА ВАРГА, 3.3

ГИМНАЗИЈА ВУКОВАР

ментор: ЉИЉАНА БАЈАЦ НИКОЛИЋ