„Лирски записи” Светлане Вучковић

Лирски записи Светлане Вучковић су прва књига Библиотеке „Вуково коло” Удружења „Чувари дела Вука Караџића”.

Рецензенти: др Миодраг Матицки и Данијела Ковачевић Микић

Лектор: Љиљана Чакајац Пајић

Ликовно-графичка опрема: Слободан Пајић

Техничка припрема текста: Зорица Јовановић

Дизајн и техничка припрема корица: Ивана Павловић

Технички сарадник: Милица Костић

ISBN 978-86-80130-03-3

COBISS.SR-ID 12887049

ПЕСМЕ ИЗ ДУШЕ

Песникиња Светлана Вучковић је збирком стихова Лирски записи показала да никада није касно да се песник, који годинама ,,из тиха" ствара поетске записе пуне искреног надахнућа, са стотинак песама сложених у четири циклуса који утврђују њену поетику стваралаштва (Песма је као слика, Виђено срцем, Мелем од речи, Запитаности) и петом циклусу у којима нам открива своја поетска упоришта и захваљује на подршци онима који су је у овом племенитом послу подржали (Посвете), огласи као заокружени особити песнички глас, и своје песме назове ,,лирским звезданим записима" душе на чаробном стихоплету њене поезије. Њен поетски селфи сопствене интиме ,,хвата" тренутке када унутрашњи живот застане за тренутак, или када се обурвају у њену душу.

Без пропагандне ароганције наступања са позиција ,,родне једнакости", родног надгорњавања и арогантног ,,мушкарчења" женског рукописа, Светлана Вучковић храбри жене тако што кроткошћу у својим стиховима гради провокативни женски штит (на пример, ,,зелена трава" из песме ,,Отрежњење" која дочекује жену палу после покушаја узлета). У песми ,,Ода жени" она осећајно прониче у женску природу. У песми ,,Истините нестварности" она сасвим спонтано и убедљиво исказује веру у стварност својих визија. Богатећи вокабулар ,,женске стране поезије" Светлана Вучковић на најлирскије могући начин спевава стихове запитаности у истоименом рефлексивном циклусу: нижу се мотиви о протицању, трајањима кроз сећања, о прелетима кроз хронику ишчекивања ,,онога вредног песме", о варљивом значењу чаробне речи ,,сад" и неухватљивости прецизног значења њене презентске основе, о свеколиким животним вртешкама, почецима и крају...

Мото ове песникиње парафраза је оног о мишљењу: Певам – значи постојим!; Певам – значи бити вољен! Зато њене песме, из душе извијене, пуне игри речима, оним неизреченим ћутњама, полећу и пролећу као слике, као узбуњене птице обасјане искреношћу; као мала чуда прате их ишчезавања и вредна сећања која имају снагу да и живот продуже. Све је у тим песмама ,,виђено срцем", прати  се трагом несебичне љубави када се воли ћутањем. Зато оне имају и одлике молитви, молби, призива, зато су оне у овим Лирским записима својеврстан споменар самоме себи на тренутке, некад тек тренове, вредне живота.  

                             Др Миодраг Матицки, књижевник и публициста

 **********************************************************************************

Лирски записи Светлане Вучковић су и њена несаница и њен сан. Несаница, јер су готово све песме уздрхтале, осећањима загрцнуте, проживљене и доживљене у сопственом крвотоку (било из ауторског ја, било из емпатије за свет), а сан – зато што је поезија за њу истинска животна радост и насушна потребна бића.

Лирски записи су субјективно сведочанство о свету виђеном срцем, а тема која инспирише и подстиче на стваралачки чин пре свега је љубав – од младалачке занесености, превртљивих и непоузданих обећања, страсти која не зна за време, духовног препознавања, до дивних брачних завета оданости које се не опевају великим речима већ ћутањима пуним разумевања, опраштања и помирљивог прихватања старости и свега што она собом носи. Љубавне песме Светлане Вучковић каткад су исповедног тона, понекад прожете и елегичним уздасима, а каткад су заоденуте у слику која може да буде и чисто дескриптивна, али која углавном тежи да постане симболична, односно метафорична. Осим поетизације личног искуства, збирка обухвата и условно говорећи рефлексивне песме, које се углавном баве љубављу као феноменом или лепотом тренутка и неухватљивошћу времена која нам стално измиче.

Један круг ових песама посвећен је и радости и муци стварања, у покушају да се одгонетне откуд та насушна потреба да се интимни свет и све оно што је углавном несагледиво и неизрециво оваплоти у реч. У збирци има и песама које ауторка назива „посветницама”, зато што су посвећене стварним људима из њеног живота: мајци, пријатељима, људима који су је инспирисали или су је подржавали, мада би се и знатан број песма које немају екслицитне посвете могао, у истом маниру, посветити и мужу.

                                                        Из рецензије Данијеле Ковачевић Микић