Михољдан у Великој Хочи

 

Бошко Сувајџић

  МИХОЉДАН У ВЕЛИКОЈ ХОЧИ



 

Часни оци, драги пријатељи, браћо и сестре: добро вам вино, и срећна вам слава!

 

Михољдан означава јесење обиље. Дан осунчан и благ. Ваздух трудан од плодности. Кућне греде, палице, вретено. Литургију и вино. Чокот и грозд. Михољдан на Косову и Ме­то­хији, овде, у Великој Хочи, представља, међутим, много више од тога. То је место српског ду­ховног избора. Тај избор није ништа мање важан од „косовског опредељења“ кнеза Лаза­ра. Данас смо овде да изаберемо. А будући да смо овде, то значи да смо већ изабрали. И да су српски народ, и његова елита, његова права елита, уз српски народ на Косову и Мето­хији.

Косовска легенда  је  она велика прича српског народа која културолошки одређује ме­сто сусретања идеје идентитета са његовом суштином, а мит о стварању нације са со­пстве­­ном историјом. И овде смо, данас, у тачки сусретања. У тачки останка. На месту останка. Ту где смо да останемо и опстанемо. Као председник Вукове задужбине, овде сам да вам кажем, на Михољдан, да је једна од најважнијих културних институција српског народа уз свој народ на Косову и Метохији.

Јуче смо, у царском Призрену, у Богословији „Свети Кирило и Методије“, предста­ви­ли најновију Даницу Вукове задужбине. Један од најлепших приноса 31. годишту Данице дали су сту­де­нти ср­бистике у Ко­совској Митровици, чији је теренски рад приредила и презентовала проф. Валентина Пи­ту­­лић, председник огранка Вукове задужбине за Косово и Метохију. Још увек живо фол­клор­­но наслеђе, посве­до­че­но на терену, у гото­во не­­могућим условима у којима Срби живе, да­­је наду, и у најмрачнијим вре­менима, да ће наш на­род опстати тамо где је рођен и уписан у матичне књиге светске културне баштине, по­сре­дством средњовековних манастира који се налазе на Уне­сковој листи највреднијих добара свет­ског кул­турног и природног наслеђа, као што су Ви­соки Дечани, Пећка Патри­јар­­шија, Гра­­чаница, Црква Богородица Љевишка и др.

Према народним веровањима, Михољдан, односно преподобни Киријак Отшелник, Свети Михољ или свети Арха­нгел Михаило, заштитник је и морепловаца. На овај дан се не ис­пловљава на море. Често се да­нас, посебно овде, на Косову и Метохији, осећамо као мо­репловци. Као корабља у бури коју немилосрдни ветрови бацају по таласима неког нама да­леког, равнодушног и ту­ђег мо­ра. Али, уздамо се у Бога, буре ће проћи, а људи ће остати. И биће упамћени по ономе што су чинили у овом времену.

Михољско лето је везано и за Бранковину и највећу српску песникињу, Десанку Ма­кси­мовић. Сваке године се о Михољдану у Бранко­ви­ни организује тради­цио­нална кул­тур­на манифестација под називом „Михољско лето Десанке Ма­­кси­мовић“. У вре­ме јесење пло­дно­сти, свеопштег природног зрења, сеоског обиља и берићета, у доба де­чјег поласка у шко­лу, вр­ши се и једно својеврсно духовно зрење и дечје са­бирање у ар­ка­диј­ској Бранко­ви­ни, духовној и митској постојбини ве­лике ср­пске пе­сни­­­киње. Нека нам љубав наше безлобиве Десанке буде штит. Штит поезије. И нека нам иза тог штита Господ да снаге да истрајемо.

Јуче је била годишњица упокојења моје мајке. У њену славу, и у славу свих наших мајки, ја ћу вам изрећи једну песничку здравицу, испевану посебно за ову прилику, као уздарје за јединствену част, коју сте ми, данас и овде, указали:

 

МИХОЉДАН У ВЕЛИКОЈ ХОЧИ

                                              

Добро ти вино било у овај час свечани,

благослов даруј чокоту, осунчан и благ,

птице што односе дан у манастир Дечани,

и спуштају, ко јабуку, небо у саркофаг.

Док добује по плеху град за кишних дана,

и анђео, ко миро, сунчевину точи,

у припрати буја мржња Агарјана:

Михољдан је у Великој Хочи.

 

У цркви, небеској, иза календара,

страшан је Господ и неухватљив.

Он нема браће ни сестара,

само на небу анђела актив.

И Сина у горњим плаветима

да испуни часну жртву, спреман,

веран молитви и заветима,

и природи људској, небески и земан.

Тугу век нам лије по небеској плочи:

Михољдан је у Великој Хочи.

 

Слеп бејах ко мехур, заточен у виру

док имађах ока земаљско светило,

преко воде пређох, у биљном шимширу,

испред мене моје душе плаветнило.

Сустиже ме смирај, сахну воде,

у телу ми чиле животне течности.

У слободи ропској шта сам без слободе?

У бесмртној души шта сам без вечности?

Невидљиве окове, преслицу, вретено,

раздреши ми, мајко! Очовечи, жено!

Свети краљу Дечански, одечи ми очи!

Михољдан је у Великој Хочи.

 

Велика Хоча, на Михољдан, 12. 10. 2024.

 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Правописна скрипта за школе

Кратак преглед активности током 2024. г.

Републички књижевни конкурс „Млади чувари српске народне културе" (шк. 2024/2025. г.)